Irska – putopis, četvrti deo: Dublin In The Rare Old Times
Put od Samuel Beckett Bridge (most o kome sam pisao) prema Dublin Castle vodi pored reke Liffey, ulicom gde se šetaju pre svega mladi ljudi, a atmosfera je potpuno opuštena i vesela. Susret sa centrom Dablina je bio više od očekivanog. Nagledao sam se svetskih gradova u kojima građevine predstavljaju najbitniju turističku atrakciju. Ovde je drugačije. Ljudi su najbitnija turistička atrakcija, a građevine su tu samo da upotpune atmosferu. Dablin je stvarno nešto posebno. OK, atmosferu morate osetiti sami, a ja ću ipak da pišem o znamenitostima Dablina.
Jedna veoma interesantna građevina je The Spire (u prevodu Šiljata Kula), koja se nalazi na bulevaru O’ Connell Street, a saznajem da je visoka čak 120 metara. To je šiljak od nerđajućeg čelika, za koji kažu da se povija nekoliko metara kada duva jak vetar.
Nalazi se na sredini Bulevara, sa severne strane reke, a do njega se dolazi preko istoimenog mosta O’ Connell Bridge, prolazeći pored spomenika, pabova i ogromnog broja turista sa svih strana sveta. I ovde ponovo srećem momke iz Hrvatske, koji me savetuju gde da kupim neku klopu i objašnjavaju mi koje su prednosti i mane života u Dablinu. Kažu da su plate barem tri puta veće nego u Hrvatskoj, a cene su skoro iste. Nepotizma i raznih drugih „sređivanja preko veze“ nema, posao je siguran i dobro plaćen, a radnih mesta ima na pretek.
Možete posetiti još i Molly Malone Statue, postaviću fotke kada snimimo pesmu koja je njoj posvećena.
Ceo taj deo grada prema St. Patrick Cathedral je prepun lepih starih građevina, tako da savetujem da taj deo dobro obiđete. Katedrala se renovirala baš u tom periodu kada sam obilazio Irsku, tako da sam malo prošetao St. Patrick parkom (pored katedrale) i nastavio ka glavnoj destinaciji koja me interesuje: deo Dablina zvani Pimlico.
Ako ste slušali grupu Dubliners, možda se sećate pesme „In The Rare Old Times“. Kasnije su je prepevali mnogi bendovi, pa i Hard Green:
Po mom mišljenju, to je jedna od najlepših Irskih balada svih vremena. Tekst je izuzetan, govori o rušenju starih delova grada i izgradnji betonsko/staklenih spavaona, o gradu koji gubi dušu. Pošto sam ja odrastao u delu Beograda koji se zove Čubura, gde su nekad bile kuće sa dvorištima, male piljare i zanatske radnje, a sada samo odvratne zgradurine, nekako sam pronašao deo sebe u toj pesmi. U mojoj ulici, npr. na mestu gde je bila jedna prelepa kuća sa velikim dvorištem (gde smo pili vodu kada bi ožedneli igrajući fudbal) sada se nalazi ogroman hotel na deset spratova, a i ostatak ulice je isto tako potpuno neprepoznatljiv. Baš zbog toga što sam i ja iz kraja koji je usled pohlepe investitora izgubio dušu, mnogo me je zanimalo šta je ostalo od kraja Pimlico.
Sama ulica Pimlico još uvek ima ta stara dvorišta, sa kućicama načičkanim na malom prostoru. Okolne ulice još i više. Mir i tišina ovog kraja je potpuno drugačija od centra, koji se nalazi na desetak minuta hoda. Nekako na sredini ulice se nalazi Pimlico tavern, u kojoj se u trenutku mog ulaska vrtela pesma „Wild Rover“ od grupe Dubliners. Još jedan trenutak koji se ureže u sećanje…
E, pa sad, ako ne popijem jedno pivo u ovoj taverni – džabe sam dolazio u Irsku 🙂
Ok, pauza za pivo, pa nastavljam dalje sa obilaskom Dablina.